Najvišim zvaničnicima Republike Srpske periodično se priviđaju strani agenti, izdajnici i plaćenici, maskirani u novinare, radnike u civilnom sektoru ili građane. Svi koji se usude suprotstaviti vladajućem poretku, bivaju proglašeni za neprijatelje naroda i države. Umjesto da građani aktivno i slobodno učestvuju u političkom životu, vladajuća elita vrši pritisak i stvara apatiju i tako se održava na vlasti, smatraju analitičari.
Otvoreno iznošenje mišljenja i ispoljavanje stavova u autoritarnom društvu koje ne trpi kritiku, često sa sobom nosi posljedice po onoga ko se usudi suprotstaviti planovima vladajućih.
Čak i kada pojedinac skupi hrabrost i iskorači naprijed, zbog velike moći vlastodržaca, pojedinac može da ostane bez posla i time dovede u pitanje egzistenciju vlastite porodice.
“Apsolutno nemamo potrebu da se pobunimo za bilo šta, zato što smo na neki način sami sebe zatvorili u začarani krug društvenih mreža, telefona, televizije, serija itd. Čovjek danas ne vidi ni neki smisao u tome da počne da se buni jer veliki dio društva će za njega reći da je potpuno nesuvislo to što radi, da njegovi postupci neće imati nikakvog odjeka u javnosti. Dosta ljudi se plaši i društvene osude, ali i da će ostati bez posla“, kaže sociolog Mirjana Čeko.
Savremeno ljudsko društvo u težnji za ispoljavanjem individualnosti i ličnih sloboda, zaboravlja univerzalne vrijednosti solidarnosti i empatije, smatra socijolog Vladimir Vasić.
„Nedostaje nam solidarnosti. Puna su nam usta zajednice, puna su nam usta empatije, puna su nam usta ljudskih prava, a kada treba jedni druge da podržimo i da napravimo socijalni lanac, tu padamo. Protest nije nužno rušenje bilo koga, nego je to korektivni faktor vladajućim strukturama“, kaže Vasić.
Odgovornost za opštu društvenu apatiju leži i na opozicjij, koja nije pokazala dovoljnu istrajnost i namjeru da proteste organizovane u prethodnim godinama dovede do kraja, smatra politički analitičar Tanja Topić.
„Kod nas je kultura protesta vrlo slaba. Ne možemo reći da nismo imali proteste, imali smo ih u prošlosti, ali očito da nije bilo rezultata. Oni na čije adrese su protesti bili adresirani, gotovo da su ih ignorisali ili su nastojali, mislim na političke autoritete, u korijenu da ih sasjeku. Ljudi su u tom trenutku izgubili svaku vrstu motivacije i poučeni lošim iskustvima smatraju da ne mogu ništa da promijene. Vrlo je teško izvući ih na ulicu kada je riječ o borbi za njihova prava“, kaže Topić.
Topić kao poseban paradoks navodi proteste koje je organizovala sama vlast, sa ciljem pružanja podrške samoj sebi. Stvaranjem stalnih političkih tenzija, vlast se godinama skriva iza plašta lažnog nacionalizma, vješto koristeći najniže ljudske emocije i strahove, kako bi manipulisala masama i zadržala postojeći poredak.
