Početna BiH Od Kine do Španije u potrazi za poslom: „Ovdje jako cijene obrazovan...

Od Kine do Španije u potrazi za poslom: „Ovdje jako cijene obrazovan kadar i nisu tražili da se učlanim u stranku“

„Tri odjeljenja moje generacije iz Gimnazije su vani, Njemačka, Švedska Danska, Amerika… Ima, naravno, i sjajnih ljudi koji su ostali i rade na dobrim pozicijama, ali ja uvijek slijedim svoj instinkt“, počinje Ena priču o tome zašto je otišla iz BiH.

Ena Ridžal je profesorica srpskog i italijanskog jezika iz Banjaluke koja danas živi i radi u Madridu. Njena priča slična je pričama drugih mladih ljudi koji su otišli iz Bosne i Hercegovine u potrazi za svojim mjestom pod suncem. Ena je svestrana, harizmatična djevojka, neobične energije, koju, nažalost, nismo znali zadržati u BiH.

Dok razgovaramo putem Zooma, njena diploma Filološkog fakulteta, Univerziteta u Banjaluci, vidno je istaknuta na zidu iza nje. Kaže da je to zbog toga što u Španiji jako cijene obrazovanje.

„Oni jako cijene obrazovan kadar i nisu mi tražili da se učlanim u stranku“, kaže Ena kroz smijeh, aludirajući na iskustva iz Banjaluke.

„Sve diplome sam prevela na španski jezik i kada sam ušla na tržište rada u Španiji, jako sam dobro kotirala, firme su me tražile, željele zaposliti, a u Banjaluci je uvijek bio neki stres. Ja sam onaj tip koji se ni po koju cijenu nije želio učlaniti u vladajuću stranku. Imala sam ponude za posao, ali uvijek je to bilo pod uslovom da se učlanim. To se brzo odradi – učlanjenje u stranku, samo ti treba taj papir. Tu su bile i neke veze za potencijalne poslove, ali ja to apsolutno nisam željela. To sam rekla i mami i tati – nema šanse, to se nikad neće desiti“, iskrena je Ena na početku našeg razgovora.

Ena kaže da je mnogo mladih ljudi iz njene generacije otišlo iz BiH. „Tri odjeljenja moje generacije iz Gimnazije su vani, Njemačka, Švedska Danska, Amerika… Ima, naravno, i sjajnih ljudi koji su ostali i rade na dobrim pozicijama, ali ja uvijek slijedim svoj instinkt“, počinje Ena priču o tome zašto je otišla iz Banjaluke.

Put u Kinu

Kao pravi poliglota, Ena pored italijanskog, govori i engleski jezik, koji je naučila u ranom djetinjstvu, a kasnije ga i usavršavala kroz školovanje.

„U Banjaluci sam jedno vrijeme radila u vrtiću, gdje sam predavala engleski i italijanski, ali bila sam sramotno plaćena. Ja nisam ni znala koliko je to ponižavajuće jer tad nisam imala radnog iskustva. Kasnije stvari jesu krenule nabolje što se tiče posla i možda bih i ostala u Banjaluci, ali doživjela sam jednu situaciju koja me jako povrijedila. Radila sam na zamjeni u jednoj osnovnoj školi i meni je to iskustvo rada u školi bilo prelijepo. To je jedna divna škola, divna djeca, pametna, jako sam se lijepo osjećala. Radila sam zamjenu na jedan duži period i kada su me djeca zavoljela i kad su pisala peticiju da ja budem stalni profesor, to je došlo do direktorice i meni je samo preko noći prekinuta ta zamjena.“

Ubrzo nakon toga, pročitala je članak o tome da u Kini postoji velika potreba za predavačima engleskog jezika i odmah je znala je da je to njena prilika, priča Ena. U Kini je provela godinu dana. „Kina me ojačala, tu sam ‘ispekla zanat’ što se tiče posla i zaradila dovoljno novca da se mogu otisnuti dalje.“

Pred kraj boravka u Kini, danonoćno je pretraživala internet u potrazi za poslom u Španiji, obzirom da je Španija druga zemlja po potrebi za predavačima engleskog jezika. Po dolasku u Španiju završila je TEFL akademiju u jednoj školi jezika, gdje su je zatim primili da radi kao predavač. U tome joj je mnogo pomoglo i poznavanje italijanskog jezika.

„Oni nude i italijanski jezik za ljude koji imaju poslovne veze sa Italijom i kad sam počela pričati na italijanskom, oni su se oduševili. Ja sam bila prva generacija koja je imala italijanski jezik u banjalučkoj Gimnaziji i tada sam dobila nagradno putovanje u Italiju kao najbolji učenik italijanskog jezika. Kroz studiranje na Odsjeku za italijanski jezik, stalno smo išli u Italiju na studijska putovanja, u Napulj, Rim…“

O svom radu u školi jezika u Španiji, Ena ima samo riječi hvale. „Mene ovdje jako cijene, poštuju me i roditelji, i učenici, i poslodavac, ja ovdje nikad nisam doživjela neprijatnu situaciju, da me neko ponizi ili da mi kaže kako da radim svoj posao. Ja sam profesionalna, volim svoj posao i uživam u njemu.“

Pored posla u školi, Ena radi i kao marketing menadžer u jednoj firmi koja joj je pružila priliku iako je na razgovoru za posao bila iskrena i skromna u vezi sa svojim prethodnim radnim iskustvom.

„To je velika razlika između naših prostora i zemalja kao što je Španija, jer ako si dobar u nečemu, sve je moguće. Imala sam bosanski stav, kad mi je poslodavac rekao da im je potreban neko za marketing, ja sam rekla – ali ja ne znam raditi ništa osim predavanja jezika. Moj stav je odmah bio ‘ja ne znam’. Ispostavilo se da oni cijene to što sam iskrena i da ne vole kad neko kaže da zna sve. Kasnije se pokazalo da sam veoma kreativna u digitalnom marketingu i uspješna u prodaji.  Ja nisam znala da znam prodati nešto, a  kada su oni vidjeli da sam dobra u tome, sva su mi se vrata otvorila. To mi je fascinantno. Jako sam zadovoljna.“

Pitam je da li je obrazovanje koje je stekla u BiH bilo dobra osnova za njen dalji razvoj i za poslove kojima se danas bavi.

„Apsolutno da. Ja sam se iznenadila koliko su univerziteti kod njih drugačiji. Imam dosta prijatelja filologa koji su završili španski jezik, koji su profesori, međutim, kod njih se ništa ne radi tako temeljno kao kod nas. Ja, recimo, stalno koristim citate na latinskom, a oni me gledaju u čudu. Ja sam odrasla sa tim citatima, i u porodici smo ih koristili i kroz obrazovanje, a oni kažu da nisu imali latinski kao predmet tokom svog školovanja. Moram priznati da sam se osjećala nekako superiorno, obrazovanije od njih. Ili, recimo, ja sam na fakultetu imala predmet Književnost 20. vijeka i neke stvari su se morale pročitati. Ruski klasici su se podrazumijevali, a oni smatraju da je njima to apsolutno nepotrebno, kažu, ‘to je teška književnost’, ne razumiju… Ja sam jako ponosna na naš Filološki fakultet.“

Život u Španiji

U Španiju se, kaže, zaljubila odmah po dolasku. „To je bila ljubav na prvi pogled. Nije bilo lako ispočetka, bila je borba, ali dobila sam posao, živim u jako lijepom dijelu grada, sve se posložilo, i profesionalni i društveni život“, zadovoljna je Ena.

Za Špance kaže da su „slični nama“. „Srčani su, veseljaci , pametni su i oni rade da bi živjeli, a ne obrnuto, kao što je bio slučaj u Kini.“ Jedino što im zamjera je što su, kako kaže, konformisti, ilustrujući to primjerom odnosa stanovnika Madrida prema njihovoj gradonačelnici.

„Gradonačelnica Madrida je kao pokojni Bandić, ona je njihova svetica, svemoguća je, i oni kažu ‘hvala ti Izabel što nas čuvaš’, što je malo čudan odnos. Tako su pokorni, nema otpora kao kod nas. Ja sam bila jako ponosna kada sam bila na protestima za Picin park, na Banjaluka koja je bila ujedinjena… To je za mene bilo nešto sjajno, za moj razvoj, meni je to bio jedan od najljepših perioda. Španci nemaju taj bunt, da izađu na ulice, da protestuju… to se desi, ali to je nekako pod kontrolom i nije spontano.“

U Madridu je stekla mnogo prijatelja, sa kojima provodi slobodno vrijeme.

„Imam mnogo prijatelja, to su sve obrazovani ljudi, profesori filozofije, španskog, arhitekte… Kod njih nema nikakvog stida, nikakve stigme, svi smo jednaki, kod njih je to tako prirodno, svi se cijene, nemaju predrasude. Ne prave razliku između nas koji smo profesori i našeg prijatelja koji je pekar. On je jedan fantastičan lik, nevjerovatan intelektualac, ali je izabrao svoj život, kad proda sav kruh, onda on nama pošalje sliku, a mi svi kažemo ‘Ole!’ i svi smo srećni zbog njega. Idemo često u pozorište, u muzeje, na koncerte, planinarenja, ali uglavnom vikendom…preko sedmice se radi, ipak je to kapitalistički način života.“

Buka

ASHA prodaja vozila