Svaka harmonika je ručni rad, kaže Miljen Simić (47) iz Doboja, koji je od harmonikaša stigao do samoukog reparatora ovog instrumenta kojem svojim prstima udiše novi život.
Na njegovom radnom stolu zatekli smo harmoniku iz 1979. godine, koju je nakon strpljive popravke za nas zasvirao.
“Ova harmonika je došla na popravku, nije imala dihtaciju, to je bio osnovni problem, pa sam onda morao da predihtam te klapne unutra, to se radi na jedan poseban način, uglavnom gleda se da ta klapna koliko je više moguće poklapa te otvore koji izlaze, da se ne bi desilo prosviravanje”, objašnjava Miljen.
Muzičari se najviše žale na štim i na dirke, priča Miljen, a na pitanje koji su najčešći kvarovi, odgovara:
“Raštimavanje instrumenata, proizvodnja nedoličnog tona, mehanički instrument se skrši, dirke počnu da klaparaju. Mijeh zna da popusti, pa onda izudavava, nema dovoljno kompresije, samim tim gubi snagu… Znači, zna da padne klapna, zaglavi se mehanizam basa, svašta se može desiti. Sve na ovom svijetu što je čovjek napravio može i da se popravi, samo je pitanje da li je isplativo ili nije. Ako su dirke dobile lufta, tada sviram što brže, što agresivnije, bukvalno da čujem te dirke, što veći broj udaraca prenijeti na dirku da se vidi da li te dirke funkcionišu. Ako su se štimali tonovi, onda ću bukvalno uzeti taj jedan ton koji mi je bio sumnjiv”, pojašnjava Miljen.
U svom radu koristi razne vrste alata, najviše kliješta, a neki alat sam pravi.
Najstarija harmonika koju je imao u rukama izrađena je 1949. godine.
“Došla je u jako lošem stanju, ljudi su htjeli da je sačuvaju jer ta harmonika je bukvalno starina, ali eto da može i da svira, ostaće im u nekom ugostiteljskom objektu, pa i ako neko poželi da nešto odsvira, biće tu”, naveo je Miljen, te dodao da, iako novije harmonike ne bi trebalo da se kvare, morao je da interveniše na instrumentu starom tek dvije godine.
Harmonike popravlja desetak godina, a prve taktove na instrumentu za koji kaže da ima dušu zasvirao je kao dječak.
“To je bila harmonika jednog rođaka koji je u to vrijeme bio solidan muzičar i onda sam ja njemu tražio da probam, kao i svako dijete, i tako je to krenulo. I onda mi je on snimio neka kola na kasetu, nešto što je on svirao, nisam ja htio ova koja neko drugi svira, neki veći muzičar u ta vremena, nego baš ono što je on odsvirao. Zašto? Zato što mi je bilo jasno da je on to odsvirao sa manje tonova, prostije… Ja sam završio dva razreda srednje škole u Lukavcu. Mi smo imali uslove da sa tim profesorom koji je nama predavao muzičko malo sarađujemo, pa ko je htio, mogao je nešto da sazna. Dalje je to teklo družeći se sa starijim kolegama, oni su prenosili razna znanja. Definitivno neke osnove mora neko da ti pokaže”, prisjetio se iskusni harmonikaš.
Zbog svoje ljubavi prema ovom instrumentu trudi se da svojim prstima napravi nešto još što je vezano za harmoniku, pa je postao krojač, te šije i kaiševe, a životna želja mu je da svojim rukama napravi harmoniku.
“Zasad to nije moguće zato što dosta tih dijelova se radi u Italiji i onda bi se morali nabaviti. Nemam uslove za tako nešto. Svaka harmonika je, evo ja ću reći sada bez ustručavanja, ručni rad zato što kada treba kreirati, motati ove dijelove, sve to ima neke svoje uglove, to mora uraditi živ čovjek. Sve harmonike su ručno rađene, e sada da li će neko da pomogne u ovo današnje vrijeme i hoće nekom CNC mašinom ili nečim, ali to je to”, poručio je Miljen.
Nezavisne
