Gradnja autoputa od Banjaluke do Prijedora počela je pred opšte izbore u septembru prošle godine, čak deset mjeseci nakon što je vlast Republike Srpske svečano ozvaničila početak ove, po mnogo čemu sporne višemilionske investicije.
Tako građani Republike Srpske još uvijek ne znaju šta stoji u Ugovoru o koncesiji koji je Vlada RS potpisala sa kineskom investitorima-“Shandong Hi-Speed International (SDHS)” , još 2018. godine.
Nisu urodila plodom ni insistiranja novinara, pa čak ni dvije sudske presude kojima je naloženo Ministarstvu saobraćaja i veza RS da objelodane Ugovor o koncesiji, jer se radi o informacijama od opšteg značaja.
I dok je Okružni sud u Banjoj Luci po drugi put presudio u korist Centra za istraživačko novinarstvo (CIN), Centra za životnu sredinu i Transparency International Bosne i Hercegovine, u resornom ministarstvu muk, pozivaju se na klauzulu povjerljivosti!
Javnost za sada samo zna da Ugovor o koncesiji predviđena da Republika Srpska 30 godina plaća godišnju naknadu za raspoloživost autoputa u iznosu od 32,5 miliona eura.
Taj iznos treba da bude obezbijeđen od naplate putarine na svim autoputevima u RS. Ukoliko to ne bude dovoljno, ostatak će biti obezbijeđen iz Budžeta RS.
Pravni savjetnik Centra za životnu sredinu Redžib Skomorac kaže za BUKU da nije jasno zašto se krije Ugovor o izgradnji autoputa.
“Svakako nema zakonskog uporišta za cenzuru. Sud je u ranijoj presudi jako dobro elaborirao koje su obaveze Ministarstva, tj. da stavljanje u ulogu zaštitnika tobože komercijalnih interesa koncesionara nije mandat organa javne vlasti, odnosno da pretpostavljanje nastajanja komercijalne štete od otkrivanja sadržaja ugovora o koncesiji, naspram koristi od objavljivanja informacija, ne može da bude zadatak vlasti koja je legitimna, odnosno koja legitimno raspolaže javnim resursima i javnim sredstvima”, ističe Skomorac za BUKU.
Srđan Traljić iz Transparency International BiH P takođe kaže da je presuda prilično jasno napisana- sud je zaključio da je ova informacija od javnog interesa i da Ministarstvo ne bi treblo da vodi računa o interesima privatne kompanije odnosno kineskog investitora koji nije saglasan da se dokument dostavi javnosti već bi trebalo da vode računa o interesima građana.
On kaže da, s obzirom na namjeru da Vlada RS odnosno nadležno Ministarstvo odbija objaviti detalje ugovora, imamo pravo da sumnjamo, pogotovo s obzirom na informacije koje su objavljivane u medijima o tome kakvi su uslovi dogovoreni, koliko će se namirivati iz javnih sredstava.
“Postoje neke nezvanične informacije da bi kineski investitori, na uloženih 300 miliona, mogli zaraditi 900 miliona u tom periodu korištenja koncesije. Ako je poenta koncesije takva, rizik je onda sav na Republici Srpskoj, odnosno sva nedostajuća sredstva će se namirivati iz budžeta. U čemu je poenta da se gradi na ovaj način a ne kreditnim zaduženjem jer smo imali povećanje akciza i definitivno imamo raspoloživa sredstva da te kredite vraćamo. Nije jasna ova odluka, čula smo brojna tumačenja a važno je da se taj ugovor objavi” naglašava Srđan Traljić za BUKU.
A upravo ekonomska neisplativost je već pet godine tema broj jedan vezano za ovaj autoput.
Tako je ekonomista Zoran Pavlović u više navrta navodio da je ovdje mnogo tačaka pogrešno, počev od procjene frekvencije prolaznosti vozila. Jasno je, kaže, da nema opravdanosti za gradnju skupog autoputa, jer i sadašnji put koristi uglavnom lokalno stanovništvo, koje teško da će se odlučiti na plaćanje putarine.
Druga sporna činjenica je da se ne može govoriti o koncesiji ako postoji obaveza domaćeg partnera, odnosno Budžeta RS.
„Jedna je varijanta da autoput gradi Republika Srpska, tada je ona vlasnik autoputa, naplaćuje putarinu i to je javno dobro. Druga opcija je koncesija i tada date investitoru pravo da koristi prirodno dobro, izgradi autoput, potroši svoj novac, zaradi na tom autoputu, naplaćuje putarinu itd. Sve što je između toga je javno-privatno partnerstvo. To kaže ekonomija, a naši političari i stručnjaci to mogu da zovu kako god hoće. Oni su rekli da su dobili mišljenje Pravobranilaštva RS da je to koncesija, ali ne može biti koncesija ako postoji obaveza domaćeg partnera da nadoknadi nedostajuća sredstva koja su potrebna za otplatu tog aranžmana koji će investitor napraviti. Tako da je ovaj aranžman, ne samo nepotreban, već i štetan za Republiku Srpsku“, jasan je Pavlović.
Da putarina ne može otplatiti autoput Banjalika – Prijedor priznao je i nekadašnji direktor „Autoputeva“ Dušan Topić rekavši da u prvih pet-šest godina broj vozila neće biti dovoljan da izmiri godišnju otplatu, ali da će kasnije biti više nego dovoljan, što je nevjerovatno, ako znamo da svaki dan ljudi zauvijek odlaze sa ovih prostora.
„Pretpostavka da će u početku naplata putarine pokrivati 50 odsto potrebnog iznosa“, rekao je Topić ne objašnjavajući na čemu temelji optimističke procjene.
Na kraju, umjesto zaključka, možemo ponoviti sada već čuvenu Tpopićevu rečenicu koji je za Buku izjavio “pravimo autoput ka Splitu, možda će se nekad i isplatiti”.
Buka
