Žene na vlasti

Kako doživljavamo žene koje imaju političku moć; koje su kulturne osnove mizoginije u politici ili na radnom mestu; kako i zašto konvencionalne definicije „moći“ obično isključuju žene.

Godine 1915. Charlotte Perkins Gilman objavila je zabavnu, ali uznemirujuću priču pod naslovom Herland (Njena Zemlja). Kao što naslov nagoveštava, to je fantazija o naciji žena – i samo žena – koja je postojala 2000 godina u nekom udaljenom, još neistraženom delu zemaljske kugle. Divna utopija: čista i uredna, puna saradnje, miroljubiva (čak ni mačke ne ubijaju ptice), odlično organizovana, od održive poljoprivrede i ukusne hrane do socijalnih usluga i obrazovanja. A sve počiva na jednom čudesnom pronalasku. Na samom početku istorije, majke osnivačice nekako su usavršile tehniku partenogeneze. Praktični detalji su malo nejasni, ali žene nekako rađaju samo žensku decu, bez uplitanja muškaraca. U Herlandu nema seksa.

Priča govori o tome kako su taj svet otkrila i ugrozila tri američka muškarca: Vandyck Jennings, dobroćudni pripovedač; Jeff Margrave, čovek kome je galantnost bezmalo došla glave kada se suočio sa tolikim damama; i odvratni Terry Nicholson. Kada su došli u Herland, Terry nije verovao da u pozadini nema muškaraca koji vuku konce – jer kako čovek uopšte može zamisliti da žene bilo čime same upravljaju? Pošto se uverio da je ipak tako, zaključio je da Herlandu nedostaje malo seksa i muške nadmoći. Priča se završava Terryevim izbacivanjem po kratkom postupku, nakon što je jedan od njegovih pokušaja da pokaže nadmoć krenuo naopako.

U ovoj priči ima svih vrsta ironije. Perkins Gilman se stalno šali na račun nesposobnosti žena da prepoznaju sopstvena postignuća. One su samostalno stvorile uzornu državu kojom mogu da se ponose, ali suočene sa trojicom nezvanih posetilaca, koji su negde između beskičmenjaka i ništarija, sklone su da se povuku pred sposobnošću, znanjem i veštinom muškaraca; uz to, muški svet koji postoji van Herlanda izaziva u njima izvesno strahopoštovanje. Iako su stvorile utopiju, misle da ona nije dovoljno dobra.

Pored toga što opisuje imaginarnu zajednicu žena koje sve rade na svoj način, Herland postavlja i krupnija pitanja, počev od toga kako da prepoznamo žensku moć u ponekad zabavnim, ponekad zastrašujućim pričama koje o tome pričamo, bar na zapadu, hiljadama godina.

Već sam govorila o načinima na koje se žene ućutkuju u javnom diskursu. I dalje ima mnogo toga. Dovoljno je da se setimo kako je nedavno Elizabeth Warren sprečena da pročita pismo Correte Scott King u Senatu. Ne samo što je ona ućutkana i formalno isključena iz debate (nisu mi dovoljno poznate procedure Senata da bih procenila koliko je to bilo opravdano), već je u narednim danima nekoliko muškaraca pročitalo to pismo, a nijedan od njih nije bio ni ućutkan ni isključen. Doduše, oni su podržali Warren. Ali čini se da pravila govora koja su važila za nju nisu važila za Bernija Sandersa i druga tri muškarca koji su uradili to isto.

Pravo na reč ima suštinsku važnost. Ali volela bih da opštije razmišljam o tome kako gledamo na žene koje imaju političku moć ili pokušavaju da je steknu; želim da istražim kulturne osnove mizoginije u politici ili na radnom mestu, kao i njene oblike (koja vrsta mizoginije, usmerena na šta ili na koga, kojim slikama se služi i s kakvim učinkom); i želim da ozbiljnije razmislim o tome kako i zašto konvencionalne definicije „moći“ (ili „znanja“, „veštine“ i „autoriteta“) obično isključuju žene.

Na sreću, 2017. godine ima više žena na položajima koje verovatno svi smatramo „moćnima“ nego što ih je bilo pre 10, a pogotovo pre 50 godina. Političarke, policijske komesarke, izvršne direktorke, sutkinje ili slično očigledno su i dalje manjina – ali ima ih više nego ranije. (Ako želite brojeve, 70-ih godina prošlog veka bilo je oko 4 odsto britanskih poslanica, a sad ih ima oko 30 odsto.) Ali moja osnovna pretpostavka je da je naš mentalni, kulturni obrazac moćne osobe i dalje nesumnjivo muški. Ako zažmurimo i pokušamo da prizovemo sliku predsednika ili (da pređemo u područje znanja) profesora, većina nas neće videti ženu. To važi čak i za profesorke: kulturni stereotip je tako jak da mi je na nivou sanjarenja i dalje teško da zamislim sebe ili nekog sličnog u svojoj sopstvenoj ulozi. Ukucala sam reči „karikatura profesora“ u Google Images – „karikatura“ zato da bih ciljala imaginarne profesore, tj. kulturni obrazac, a ne stvarne ljude. Među prvih stotinu samo je jedna profesorka – Holly sa Pokemon farme.

Drugim rečima, nemamo obrazac za moćnu ženu, osim što ona liči na muškarca. Kostim s pantalonama – ili bar pantalone – koji nose mnoge zapadne političke liderke, od Angele Merkel do Hillary Clinton, može biti prigodan i praktičan; pantalone mogu biti znak odbijanja da se privlači pažnja odećom, što je sudbina mnogih supruga političara; ali one su istovremeno – kao i spuštanje registra glasa – taktika postajanja sličnijom muškarcima, kojoj žene pribegavaju da bi se uklopile u ulogu moćne osobe. Elizabeta Prva dobro je znala o čemu govori kada je rekla da ima „srce i stomak kralja“. Ideja o nespojivosti žene i moći čini tako uspelim parodije Melisse McCarthy na račun sekretara za odnose sa medijima Bele kuće Seana Spicera (Saturday Night Live). Kažu da su one iznervirale predsednika Trumpa više nego većina satira o njegovom režimu zato što predsednik (po rečima „njemu bliskog izvora“) „ne voli da njegovi ljudi izgledaju slabo“. Dešifrovano, to zapravo znači da ne voli kada „njegove ljude“ parodiraju žene. Slabost je uvek ženskog roda.

Iz toga sledi da žene i dalje bivaju opažene kao osobe izvan moći i vlasti. Da li zaista želimo da one dobiju pristup moći ili odbacujemo žene kao nezvane goste kada u tome uspeju tako što se služimo različitim, često nesvesnim sredstvima (još se sećam da su u većini koledža na Kembridžu ženski toaleti bili smešteni u podrumu, iza dva dvorišta, kroz prolaz pa niz stepenice), opštepoznatim metaforama kojima označavamo ženski put do vlasti – kucanje na vrata, osvajanje tvrđave, probijanje barijere – i koje ističu činjenicu da su žene van sistema. Žene na vlasti opažaju se kao neko ko savladava prepreke ili neko ko prisvaja nešto na šta nema puno pravo. To je odlično pokazao jedan naslov u Timesu početkom januara. Iznad članka koji govori o mogućnosti da žena uskoro dođe na položaj načelnika londonske policije, zauzme mesto u trustu BBC-ja ili postane biskupkinja Londona stoji: „Žene se pripremaju da ugrabe moć u crkvi, policiji i BBC-ju“. (Dosad se obistinilo samo jedno od tih predviđanja – Cressida Dick je postala načelnica policije.) Razumem da naslov treba da privuče pažnju. Ipak, kad se mogućnost da žena zauzme položaj biskupa Londona opisuje kao „grabljenje moći“ (hiljade čitalaca verovatno nisu ni trepnuli kad su to pročitali), onda moramo pažljivije da ispitamo svoje kulturne pretpostavke o odnosu žena i moći. Zabavišta na poslu, slobodni sati za porodicu, razni programi mentorstva i sve druge praktične stvari pružaju značajne mogućnosti, ali to je samo deo onoga što treba da radimo. Ako ženama kao rodu – a ne samo pojedinim odlučnim ženama – želimo da damo njihovo mesto unutar struktura moći, treba da se ozbiljno zapitamo kako i zašto mislimo tako kako mislimo. Ako postoji kulturni obrazac koji ženama oduzima moć, u čemu se on sastoji i odakle potiče?

Možda bi bilo korisno da počnemo od klasičnog sveta. Češće nego što shvatamo, još koristimo grčke idiome da bismo predstavili žene na vlasti i van vlasti, i ponekad to činimo na vrlo šokantne načine. Na prvi pogled, u repertoaru grčkog mita i pripovedanja postoji upečatljiv niz moćnih ženskih likova. U stvarnom životu, antičke žene nisu imale formalna politička prava i imale su neznatnu ekonomsku i društvenu nezavisnost; u nekim gradovima poput Atine ugledne udate žene gotovo nikada nisu viđane izvan svog doma. Ali grčka imaginacija, a posebno atinska drama, ponudile su uobrazilji niz nezaboravnih žena: Medeja, Klitemnestra, Antigona.

One, međutim, nisu uzori – daleko od toga. Uglavnom im je pripisana zloupotreba a ne upotreba moći. One prisvajaju moć nelegitimno, na način koji vodi u haos, u razbijanje države, smrt i razaranje. One su čudovišni hibridi i – u grčkom smislu – uopšte nisu žene. Nepokolebljiva logika njihovih priča nalaže da one budu razvlašćene i vraćene na svoje mesto. U stvari, nesumnjiva zbrka koju prave moćne žene u grčkom mitu opravdava njihovo isključivanje iz vlasti u stvarnom životu, kao i vladavinu muškaraca. (Imam utisak da je Perkins Gilman blago parodirala tu logiku kad je ženama Herlanda pripisala uverenje da su nešto zabrljale.)

Vratimo se jednoj od najranijih sačuvanih grčkih drama, Eshilovom Agamemnonu, koji je prvi put izveden 458. godine pre nove ere, i videćemo da njegova junakinja Klitemnestra na užasan način potvrđuje tu logiku. U komadu ona postaje uspešna vladarka grada u odsustvu svog muža, koji se bori u Trojanskom ratu; u tom procesu ona prestaje da bude žena. Kad o njoj govori, Eshil u više navrata koristi muške reči i jezik. Već u prvim stihovima, na primer, njen karakter je opisan kao androboulon – reč koju je teško sasvim tačno prevesti, nešto poput „s muškom svrhom“ ili „misli poput muškarca“. Naravno, vlast koju je nezakonito prisvojila Klitemnestra je upotrebila za užasnu svrhu: ubila je Agamemnona u kadi čim se vratio kući. Patrijarhalni poredak ponovo se uspostavlja kada Klitemnestrina deca krenu da kuju zaveru da je ubiju.

Slična logika postoji u pričama o mitskoj rasi Amazonki, koja je po grčkim piscima postojala negde na severnim granicama njihovog sveta. Nasilnije i ratobornije od miroljubivijih građanki Herlenda, te čudovišne ratnice uvek su bile pretnja civilizovanom svetu Grčke i njenim muškarcima. Moderne feministkinje potrošile su ogromnu količinu energije na dokazivanje da su Amazonke zaista postojale i na potvrđivanje zavodljivih mogućnosti postojanja društva sačinjenog od žena kojim upravljaju žene. Samo sanjajte. Surova istina je da su Amazonke grčki muški mit. Osnovna poruka je glasila da je dobra Amazonka samo mrtva Amazonka ili – da se vratimo strašnom Terryju – ona koju je muškarac pokorio u spavaćoj sobi. Osnovni zaključak te priče je bio da su muškarci dužni da spasu civilizaciju od vladavine žena.

Postoje povremeni primeri pozitivnije verzije ženske moći u staroj Grčkoj, ili nam se bar tako čini na prvi pogled. Jedan od stubova modernog pozorišta je Aristofanova komedija naslovljena po imenu glavne junakinje – Lizistrata. Napisana u 5. veku pre nove ere, to je savršena mešavina klasičnog komada, vatrenog feminizma i mirovnog programa, zapaprena lascivnostima (komediju je prevela i Germaine Greer). To je priča o seksualnom štrajku postavljena ne u svet mita već u stvarni svet drevne Atine. Pod Lizistratinim vođstvom, žene pokušavaju da nateraju svoje muževe da prekinu dugotrajni rat sa Spartom tako što im uskraćuju seks sve dok ne postignu mir. Tokom celog komada muškarci se šepure sa vrlo naglašenom erekcijom (što danas u odeljenju kostimografije izaziva izvesne teškoće, ali i veselje). Na kraju, pošto više ne mogu da podnose tu muku, muškarci udovoljavaju ženskim zahtevima i sklapaju mir. Ženska moć u svom najboljem izdanju, pomislili biste.

Atina, zaštitnica grada, često se upliće u događaje na dobroj strani. Zar prosta činjenica da je ona žena ne ukazuje na bolje iznijansiranu verziju imaginarne sfere ženskog uticaja? Bojim se da nije tako.

Ako zagrebemo po površini i vratimo se u kontekst 5. veka Lizistrata izgleda znatno drukčije. Nije stvar samo u tome što su prvobitnu publiku i glumce činili isključivo muškarci i što su ženske likove igrali muški pantomimičari. Činjenica je da se na kraju komada ruši fantazija o ženskoj moći. U poslednjoj sceni, mirovni proces se sastoji od izvođenja gole žene na scenu (ili muškarca koji je obučen tako da izgleda kao gola žena), koju zatim muškarci Atine i Sparte upotrebljavaju kao mapu Grčke i metaforično je razvlače, na neprijatno pornografski način. Nema tu mnogo protofeminizma.

Što se tiče Atine, tačno je da se u binarnoj tabeli bogova i boginja ona pojavljuje na ženskoj strani. Ali u starogrčkom kontekstu ona je teški hibrid, to jest uopšte nije žena. Za početak, obučena je kao ratnik u vreme kada je ratovanje bilo isključivo muška rabota (to je problem i sa Amazonkama). Dalje, ona je devica, a glavni zadatak ženskog pola bio je rađanje i odgajanje novih građana. Uz to, nju čak nije rodila majka već je iskočila iz glave svog oca Zevsa. Kao da Atina, bila žena ili ne, nagoveštava idealni muški svet, gde su žene ne samo postavljene na svoje mesto već mogu biti uklonjene kao nepotrebni višak.

Poenta je jednostavna, ali važna: ako se vratimo počecima zapadne istorije nalazimo radikalno razdvajanje – stvarno, kulturno i imaginarno – žena i moći. Ali jedan deo Atinine odeće prenosi to u naše doba. Na većini prikaza bognje, u središtu njenog oklopa, na grudima vidimo sliku ženske glave sa zmijama umesto kose. To je slika Meduze, jedne od tri mitske sestre Gorgone, i jedan od najmoćnijih starih simbola muškog savladavanja opasnosti koje proizlaze iz same mogućnosti da žene steknu moć. Nije slučajno što je Meduza obezglavljena i što s njenom glavom kao aksesoarom gordo paradira izrazito neženstveno žensko božanstvo.

Ima mnogo starih varijacija priče o Meduzi. Jedna čuvena verzija je prikazuje kao prelepu ženu koju je Posejdon silovao u Atininom hramu, pa ju je boginja kaznila zbog svetogrđa tako što ju je preobrazila u čudovišnu spodobu koja ima moć da pretvori u kamen svakog ko je pogleda u lice. Kasnije je junak Persej dobio zadatak da ubije tu ženu i odsekao joj je glavu koristeći svoj sjajni štit kao ogledalo da bi izbegao direktan pogled u njeno lice. U početku je koristio njenu glavu kao oružje pošto je ona – čak i mrtva – zadržala moć da skameni posmatrača; ali onda je glavu odneo Atini i boginja ju je stavila na svoj oklop (jedna poruka je bila: ne gledaj suviše direktno u boginju).

Nije nam potreban Frojd da bismo zmije umesto kose shvatili kao pretenziju na falusnu moć. To je klasični mit u kome je nasilno potvrđena dominacija muškarca nad nezakonitom moći žena, i kome su se zapadna književnost, kultura i umetnost neprestano vraćale. Krvava Meduzina glava poznat je prizor među našim modernim remek-delima, koja često postavljaju pitanja o moći umetnika da predstavi predmet koji niko ne bi trebalo da gleda. Godine 1598. Caravaggio je naslikao izvanrednu verziju odsečene glave – kažu da joj je dao sopstvene crte lica – koja vrišti od užasa dok krv lipti i zmije se još uvijaju. Nekoliko decenija ranije Cellini je napravio veliku bronzanu statuu Perseja koja još stoji na Piazza della Signoria u Firenci: junak gazi Meduzino obezglavljeno telo, a u visoko podignutoj ruci drži njenu glavu iz koje pljušte krv i sluz.

Zanimljivo je da je odsecanje glave i danas kulturni simbol suprotstavljanja ženskoj moći. Lice Angele Merkel je u više navrata umetnuto u Caravaggiovu sliku. U jednom od najbudalastijih napada te vrste, u kolumni magazina Policijske federacije, Theresa May je nazvana „Meduza Mejdenheda“ dok je bila ministarska unutrašnjih poslova. „Poređenje s Meduzom je možda prejako“, odgovorio je Daily Express: „Svi znamo da gospođa May ima divnu frizuru“. Ali Theresa May je dobro prošla u poređenju sa Dilmom Rouseff, koja je imala zadatak da otvori veliku Caravaggiovu izložbu u Sao Paolu. I Meduza se razumljivo našla tu, pa je Rousseff dok je stajala ispred slike pružila fotografima priliku koja se ne propušta.

Najmračnija i najopakija verzija teme Meduze povezana je s Hillary Clinton. Kao što se moglo predvideti, Trumpove pristalice proizvele su mnogo slika koje njegovu protivkandidatkinju prikazuju sa zmijastom kosom. Najupečatljivija – to jest, najužasnija – pošla je od Cellinijeve bronzane skulpture. Ona je bila podesnija od Carravaggiove verzije zato što pored odsečene glave prikazuje i Meduzinog junačnog muškog protivnika i ubicu. Trebalo je samo staviti Trumpovo lice preko Persejevog i odsečenoj glavi dati crte Hillary Clinton (odsečeno telo koje Persej gazi je izostavljeno, pretpostavljam u ime dobrog ukusa). Doduše, ako zađete u neke mračnije delove internet, možete naći vrlo neprijatne slike Obame, ali to su zaista veoma zabačeni delovi. Slika Perseja-Trumpa s glavom Meduze-Klinton iz koje lipti krv bila je deo američkog svakodnevnog, porodičnog dekorativnog sveta: mogla je da se kupi na majici, šolji za kafu, torbi za laptop i kupovinu. Čoveku je potrebno nekoliko trenutaka da shvati ovu normalizaciju rodnog nasilja, ali ako ste ikada sumnjali da je isključivanje žene iz moći u velikom stepenu kulturno usađeno, ili ako vam nije bilo poznato da su klasični načini formulisanja i opravdavanja tog iskuljučivanja i te kako živi – evo vam Trumpa i Hillary Clinton, Perseja i Meduze, i time zaključujem svoju argumentaciju.

***

Nije dovoljno da ovde stanemo i ne kažemo šta stvarno može da se učini. Šta je potrebno da bi se žene postavile unutar moći? Mislim da ovde treba napraviti razliku između individualne i opštije perspektive. Ako posmatramo žene koje su „uspele“, videćemo da se taktike i strategije iza njihovog uspeha ne svode na imitiranje muških idioma. Svim tim ženama zajednička je sposobnost da u sopstvenu korist preokrenu simbole koji obično služe za udaljavanje žena od moći. Margaret Thatcher je to uradila sa svojim tašnama, pa je na kraju najstereotipniji ženski aksesoar postao znak političke moći: kao u kovanici „to handbag“ („tašnirati“, to jest odnositi se prema nekom bezobzirno i nemilosrdno). Pretpostavljam da sam na mnogo mladalačkijem nivou uradila nešto slično kad sam otišla na svoj prvi razgovor za akademski posao, baš u vreme kad je Margaret Thatcher bila na vrhuncu moći. Kupila sam plave hulahopke posebno za tu priliku. To nije bio moj uobičajeni izbor, ali logika je bila zadovoljavajuća: „Ako članovi komisije budu pomislili da sam lujka, pokazaću im da znam šta misle i da sam tamo stigla pre njih.“

Što se tiče Therese May, još se ne može suditi jer ćemo je možda pamtiti kao ženu dovedenu na vlast da bi doživela poraz. (Trudim se iz sve snage da je ne uporedim s Klitemnestrom.) Ali osećam da je njen izbor cipela (tanke štikle umerene visine) jedan od načina na koje ona odbija da bude spakovana u muški obrazac. I ona (kao i Margaret Thatcher) vešto koristi slabe tačke u oklopu tradicionalne torijevske muške moći. Činjenica da ne pripada svetu muških klubova, da nije „jedna od momaka“, pomogla joj je da za sebe osvoji nezavisnu teritoriju. Iz isključenosti je izvukla moć i slobodu. Uz to je alergična na mansplaining (muški način objašnjavanja, posebno ženama).

Sigurna sam da bi mnoge žene mogle da usvoje takve perspektive i trikove. Ali velika pitanja s kojima pokušavam da se suočim ne rešavaju se jednostavnim savetima o tome kako preokrenuti status quo u sopstvenu korist. Ne mislim ni da je pravi odgovor strpljenje, mada će se stanje stvari verovatno postepeno menjati. Zapravo, pošto žene u kod nas u Britaniji imaju pravo glasa tek 100 godina, ne smemo zaboraviti da sebi čestitamo na revoluciji koju smo izveli svi zajedno, žene i muškarci. Ako su duboke kulturne strukture kojima se opravdava isključivanje žena zaista onakve kao što sam rekla, ja neću doživeti te postepene promene nabolje. Treba više razmišljati o tome šta je moć, čemu služi i kako se meri. Drugim rečima, ako vidimo da žene nisu sasvim uključene u strukture moći, možda bi trebalo da redefinišemo moć, a ne žene?

Moć žena o kojoj sam dosad govorila pripada onoj vrsti koju obično zamišljamo: to je moć političara, izvršnih direktora, direktora televizija itd – dakle, vrlo sužena verzija moći, uglavnom povezana sa javnim prestižom (ili u nekim slučajevima s velikim prisustvom u javnosti). To je nešto veoma „ekskluzivno“ u tradicionalnom smislu, povezano sa slikom „probijanja barijere“ koja ne samo što uspešno postavlja žene izvan moći već ženske pionire zamišlja kao već uspešne superžene koje na putu ka vrhu treba da savladaju samo još nekoliko zaostalih tragova muških predrasuda. Ne verujem da se taj model obraća većini žena, koje i dalje opravdano žele udeo u moći, čak i kada ne teže mestu predsednice SAD ili direktorke kompanije. Prošle godine taj model izvesno nije privukao dovoljan broj američkih birača.

Pogledajmo tabele koje pokazuju udeo žena u upravljanju zemljama. Na vrhu liste je Ruanda, gde više od 60% odsto upravljačkih funkcija zauzimaju žene, dok je sa udelom od 30% Britanija 50 mesta niže. Začudo, Nacionalno veće Saudijske Arabije ima veći postotak žena od onog američkog Kongresa. Pozdravljam ulogu žena u Ruandi posle građanskog rata. Ali pitam se da li veliko prisustvo žena u sistemu upravljanja često ne znači da je moć negde drugde.

Pored toga, nisam sigurna da smo iskreni prema sebi kada kažemo da želimo žene u parlamentu. Neke studije ukazuju na ulogu političarki u promovisanju zakona koji su u interesu žena (na primer, briga o deci, jednake plate i porodično nasilje). Nedavni izveštaj Fawcet Society sugeriše vezu između uravnoteženog broja žena i muškaraca u velškoj skupštini (50/50) i učestalosti rasprava o „ženskim pitanjima“. Sigurno se neću žaliti zbog toga što briga o deci i slične stvari dobijaju pažnju koju zaslužuju, ali nisam sigurna da je dobro što se ta pitanja i dalje opažaju kao „ženska“. Pritom – bar za mene – to nisu glavni razlozi zašto želimo više žena u parlamentu. Najvažniji razlozi su mnogo bazičniji: nepravedno je držati žene van sistema, kojim god nesvesnim sredstvima se to postizalo; prosto se ne treba lišiti ženske stručnosti, bilo u tehnologiji, ekonomiji ili društvenoj brizi. Ako to znači da manji broj muškaraca učestvuje u sistemima upravljanja, a znači (svaka društvena promena ima svoje gubitnike i dobitnike), sa zadovoljstvom ću se suočiti sa tim muškarcima.

Ovo, međutim, znači da i dalje gledamo na moć kao na nešto elitno, povezano sa javnim prestižom, individualnom harizmom takozvanog „liderstva“ i često, mada ne uvek, sa izvesnim stepenom slave. Moć se pri tome shvata veoma usko, kao nešto što samo nekolicina – uglavnom muškaraca – može posedovati i time mahati (poput Perseja ili Trumpa koji mašu mačem). U tom smislu, žene kao rod – ne kao individualne osobe – po definiciji su iz nje isključene. Nije lako uklopiti žene u strukturu koja je već kodirana kao muška; sama ta struktura se mora promeniti, što znači da treba prevrednovati moć kao takvu. To dalje znači da treba odvojiti moć od javnog prestiža; da o njoj treba misliti kao o saradnji, dakle ne samo o moći lidera već i o moći njihovih sledbenika. A to pre svega znači da moramo misliti o moći kao atributu ili čak glagolu a ne kao o posedu: mislim na našu sposobnost da budemo delotvorne, da nešto promenimo u svetu, kao i pravo da budemo shvaćene ozbiljno, sve zajedno, a ne samo pojedinačno. Mnoge žene osećaju da nemaju moć u tom smislu, mada je žele. Zašto je izraz „mansplaining“ dobio takav odjek (iako se mnogim muškarcima nikako ne sviđa)? On za žene ima smisla zato što pokazuje kako izgleda ne biti ozbiljno shvaćen: pomalo kao kad mi se na Twitteru drži predavanje o rimskoj istoriji.

Treba li da budemo optimisti i da se nadamo promeni mišljenja o moći – šta je ona, šta može da uradi – i o učešću žena u moći? Možda… donekle. Neobično mi je, na primer, to što su jedan od najuticajnijih političkih pokreta u poslednjih nekoliko godina, pokret Crni životi su važni, osnovale tri žene; malo nas zna njihova imena, ali one su zajedno upotrebile svoju moć da stvore nešto veoma dragoceno.

Nisam sigurna da smo se imalo približili promeni kulturnog obrasca, to jest utemeljujućih priča o moći koje isključuju žene, i okretanju tih priča u našu korist onako kako je Margaret Tatcher uradila sa svojom tašnom. Igrala sam ulogu pedanta koji prigovara izvođenju Lizistrate kao komada o ženskoj moći (možda baš to treba da činimo). U poslednjih 50 godina poznate feministkinje su na razne načine pokušavale da upregnu Meduzu u borbu za žensku moć (jedna novija zbirka eseja Smej se s Meduzom gotovo je uspela u tome) – da i ne pominjemo činjenicu da ju je Versace upotrebio za svoj logo – ali uprkos svemu tome ni najmanje se nije promenio način na koji se ova mitska figura koristi u napadima na političarke.

Snagu tradicionalnih narativa je veoma lepo, mada fatalistički, uočila Perkins Gilman. Postoji nastavak Herlanda, u kome Vandyck odlučuje da isprati Terryja kući do Ourlanda (Naše Zemlje), i sa sobom vodi Elador, svoju ženu iz Herlanda. Ali Ourland se ne prikazuje kao prijatno mesto, ne samo zato što Elador u njega stiže usred Prvog svetskog rata. Pošto prekida odnose sa Terryjem, bračni par se vraća u Herland. Van i Elador čekaju prinovu i – očekivano – roman se završava rečima: „Kad je došlo vreme, dobili smo sina“. Perkins Gilman je sigurno bila svesna da nema potrebe za još jednim nastavkom. Svaki čitalac koji poznaje logiku zapadne tradicije može predvideti ko će vladati Herlandom za 50-ak godina. Taj dečak, naravno.

Buka

Pogrebni prevoz Iris Lim Profi Prijedor Panta rhei Prijedor

You must be logged in to post a comment Login