Baka vozi ”jugu” u devedesetoj

Zorka Šobota, koja je početkom aprila napunila 90 godina, ne posustaje za upravljačem crvenog “juga” po kojem je, kao i svojoj vožnji, prepoznatljiva u celom kraju.

Zorkine komšije iz Laminaca i okoline zovu je lijevčanskim Šumaherom zato što voli brzu vožnju i to pokazuje, bez oklevanja i straha, na seoskim, ali i gradskim cestama.

Nedavno su u Policijskoj stanici u Gradiški, posle pregleda i preporuke u Domu zdravlja, produžili Zorkinu vozačku dozvolu na još tri godine. Ona ovaj dokument sa ponosom pokazuje i opširno priča o svomo vozačkom iskustvu.

”Vozački ispit položila sam pre više od pedeset godina u Sarajevu, gde sam živela. Radila sam u to vreme u Autosaobraćajnom školskom centru. Naučila sam testove i uvežbala vožnju a na ispitu komisija mi je mogla samo da čestita, inače sve sam znala”, hvali se Zorka svojom vozačkom veštinom, ali i podatkom da nikada nije imala saobraćajnih nezgoda niti je plaćala kazne zbog prestupa na putu.

”Prešla sam nebrojeno, na hiljade kilometara po celoj BiH i drugim državama. Vozila sam mnoge tipove automobila, od “fiće” pa dalje”, veli Zorka nabrajajući sela i gradove koje je pohodila svojim prevoznim četvorotočkašima.

”Sada imam “juga”, ćerka Radmila koja živi u Banjaluci obećala mi je ustupiti svoj “hundai”. I sada svuda putujem, a ona uporno ponavlja, joj, nemoj mama ti voziti, samo me sekiraš. Ne vredi, jer ja bez automobila ne mogu funkcionisati”, uverava krepka i vitalna starica za koju je, bez uvida u lična dokumenta, teško se može poverovati da je rođena 1927. godine.

Uvek je nasmejana, duhovita i šaljiva, u društvu mladih. Takav je njen karakter, veli komšija Vujadin Macura iz Laminaca koji sa sinom Ratkom brine o Zorkinom automobilu.

”Mi smo njen mehaničarski tim jer kada se nešto pokvari, ona nas pozove i mi smo odmah na licu mesta. Ne voli ona da nešto ne štima i da vozilo nije u potpunosti ispravno. Tu sve mora biti u skladu sa saobraćajnim normama”, priča Vujadin. Na lekarskom pregledu koji je prethodio produžetku dozvole za vožnju, veli Vujadin, Zorka je bila veoma odlučna i principijelna.

”Ma sve sam videla i znala što su me pitali. Fizička kondicija za desetku. Na tabli sam videla sve redove brojeva i slova izuzev poslednjeg, gde je bilo nešto krakato, kao mala žaba. Zato sam poverovala da neću zadovoljiti, ali mi je doktorica kazala da mlađi ne vide i po tri reda. Rekla je, Zorka, sada ću propisati naočale sa dioptrijom od 1,5, koje vam do sada nisu trebale ali od sada neka Vam se nađu pri ruci, u vožnji”, referiše Zorka iskustvo sa lekarskog pregleda u gradiškom Domu zdravlja.

Upozorila je tada da će, bez obzira na ishod pregleda i policijskog odgovora na zahtev za produženje dozvole, ona i dalje voziti jer je to, kaže, neophodno.

”Rekla sam, ja ne mogu zamisliti dan bez vožnje i automobila. Ne mogu biti na jednom mestu niti čekati da me neko drugi vozi. U Gradišku idem redovno, ali biram ipak kada je manje automobila na putu, zato i odlazim rano, a vraćam se kasno. Vujo kaže da je to bećarska vožnja, a onda se svi smeju. Ja samo prašim cestom, stariji se sklanjaju i krste kao da sam umrla, a omladina samo odmahuje, pozdravlja i smeje se”, opisuje Zora svoju svakodnevicu koju još dugo ne želi menjati.

Zorkina logika

Na primedbe da brzo vozi i ne smanjuje brzinu kada naiđe na oštećenu cestu ili vozilo u suprotnom pravcu, Zorka iznosi svoju vozačku logiku.

”Ma nema kod mene greške. Ko da svaki čas menja brzine, ja ubacim u treću ili četvrtu, a kvačilo ili menjač više i ne diram, samo udaram po papučici za gas i pevam, a oko mene sve promiče, kuće i ljudi, kao da sam na ringišpilu”.

Zorka živi sama. Ima ćerku, četvoro unučadi i sedmoro praunučadi.

BNTV

Pogrebno Iris
%d bloggers like this: